U dijagnostici diskus hernije RTG ( rentgenski ) snimak nam ne može sa sigurnošću dijagnostikovati hernijaciju, jer ne možemo videti meka tkiva, mada nam suženje intervertebralnog prostora može pobuditi sumnju o mogućem postojanju diskus hernije.
Za razliku od RTG-a, CT (kompjuterizovana tomografija) je pouzdana neinvazivna metoda, koja daje direktnu rendgentsku sliku intervertebralnog diskusa i spinalnog (kičmenog kanala). Procenjuje se da je preciznost ove motode u otkrivanju DH u oko 95%. Dobijene nalaze uvek treba uporediti sa kliničkom slikom bolesti. I konačno MRI ( magnetna rezonanca ), novija neinvazivna metoda, koja daje vrlo preciznu sliku anatomskih struktura, praktično svih delova disko vertebralnog segmenta koja se nametnula kao tehnika izbora u evaluaciji (praćenju) patoloških stanja, kako organa i sistema, tako i pregleda kičmenog stuba. Nasuprot CT-u gde je telo izloženo rentgen zračenju, kod NMR-a telo samo emituje signale (zrake) čije stvaranje moze da se prikaže. NMR-om se može odvojiti kičmena moždina od ostalih struktura. Kontraindikacije za njegovu primenu su pace maker, metalna strana tela… EMGn je metoda takođe značajna za potvrdu diskus hernije (kompresivne radikulopatije) za dokazivanje mono ili bi radikularne lezije jednostrane ili obostrane za određivanje komprimovanog ( pritisnutog ) korena i stepena oštećenja perifernog motornog neurona. Ova metoda pruža podatke o postojanju akutne ili hronične lezije korena, o prognozi i stepenu oporavka u toku lečenja, kao i o diferencijalnoj dijagnozi u odnosu na druge periferne neuropatije i miopatije.
Fizikalna terapija u lečenju DH ima za cilj da deluje, kako na mesto (segment) gde je do hernijacije diskusa došlo, tako i do simptoma do kojih ovo stanje dovodi. Fizikalna terapija treba da smanji bol, inflamaciju – zapaljenje (jer kod DH dolazi do mehaničke upale), ubrza resorpciju edema ( smanjenje otoka ), relaksira mišiće, poboljša funkciju kičme i ojača mišićnu snagu. U lečenju se koriste fizikalne procedure da bi se revitalizovalo okolno tkivo i to laser, ultra zvuk, magneto terapija, elektro terapija, krio terapija i naravno pri kraju kineziterapija ( terapijsko vežbanje ).
Kiropraktika se ovde primenjuje kao primarna metoda u akutnom stadijumu bolesti. Manipulativnom tehnikom deluje se na mesto disko radikularnog konflikta, jer smo kako ranije tako i danas u praksi svedoci da upotreba samo fizikalnih procedura veoma često ne dovodi do željenih rezultata. Naime ukoliko postoji DH ova promena dovodi do pritiska na koren nerva dovodeći zatim do neuro – endokrino – pato fiziološkog odgovora, odnosno do lučenja tkivnih hormona koji deluju na okolna tkiva dovodeći do simptoma, pre svih do bola koji je kod hernijacije diskusa veoma intenzivan i veoma neprijatan. Svaka hernijacija dovodi do mikro subluksacije ( manjih ili većih izčašenja) apofiznih zglobova odgovarajućeg segmenta. Bliski kontakt apofiznih zglobova sa nervnim korenom u predelu intervertebralnog otvora takođe objašnjava nastanak iritacije (draženja) ili kompresije (pritiska) na koren. Zadatak kiropraktora je da otkloni izmeštenost, pomeranje koje dovodi do smanjenja poprečnog dijametra intervertebralnog otvora a samim tim i pritisak na koren. Pored manuelne mobilizacije mekog tkiva dolazi i do deblokade apofizarnih a kod lumbalne kičme i sakro ilijakalnih zglobova.
Pored kiroprakse u lečenju diskus hernije kao mehano proceduru koristimo i intermitentnu trakciju (istezanje kičme). Dokazano je da se istezanjem na specijalnom apratu povećava intervertebralni prostor za 1,5 do 2,2mm. Istezanje dovodi do deblokade intervertebralnih (faset) zglobova, i istezanja ligamenata. Nađeno je da proširenje prostora od samo 0,2 mm zateze zadnji longitudinalni (uzdužni ligament) tako da on svojim zatezanjem vrši pritisak na ispupčenje „diksusa“ koji potiskuje ka centru (napred), recimo kod protruzije diskusa. Pored toga pri intermitentnoj trakciji dolazi do istezanja mišića, ligamentata i fibro elastičnog tkiva što dovodi do smanjenja pritiska na nerve i krvne sudove a samim tim i do poboljšanja vaskularizacije a samim tim i do povlačenja edema (otoka) do koga dovodi diskalna protruzija (mehanička upala). Po nekim autorima pri trakciji (istezanju) stvara se „mali“ negativni pritisak koji zatim aspiracionim (usisavajućim) mehanizmima utiče na repoziciju prolabiranog nukleus pulpozusa (mekanog dela diskusa).
Na kraju pacijente obavezno treba naučiti kako da se čuvaju i normalno žive sa diskus hernijom uz minimalne korekcije svakodnevnice.
