Život savremenog čoveka umnogome se promenio. Savremeni čovek stalno žuri i možda ne dovoljno shvata da u ovoj eri mehanizacije i automatizacije sve više postaje trom. I zaista novo doba nameće mnoge promene, ali i dalje uvek priliku da odvojimo bitno od nebitnog. A briga o zdravlju, ma koliko žurili, morala bi i dalje da ostane naš prioritet. Jer, zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu, da povrati zdravlje. Iako mnogo pričamo o zdravlju uvek se zapitam da li brinemo o njemu. Da li na bol kao koristan simptom reagujemo adekvatno? Zašto se ne potrudimo da brinemo o zdravlju dok ga imamo? Zašto ne čuvamo nešto toliko dragoceno?
Ako pričamo recimo o kičmi, stožeru našeg tela, setimo se samo da nam ona omogućava kretanje, da se suprotstavlja sili zemljine teže,da učestvuje u svim našim pokretima, direktno ili indirektno, učestvuje u održavalju ravnoteže tela, a ipak statistika kaže da joj ne poklanjamo dovoljno pažnje. Pred svetski dan zdravlja 2009-te godine statistika kaže da stanovnike Srbije „najviše muči kičma“ i da gotovo trećina stanovnika između 14-te i 69-te godine ima „probleme sa leđima“. A ove tegobe mogu biti veoma intenzivne, neprijatne i povremeno takve osobe isključuju iz radnih iaktivnosti. Opisuju ih obično svojim prijateljima ili lekarima osobe koje su ih osetile bar jednom u životu. Pri tom bolovi mogu biti ograničeni na samu kičmu, vratnu, grudnu, lumbalnu, ali se ne retko mogu širiti prema glavi (potiljačne glavobolje), ruci, nozi, pa čak dati i veoma šaroliku sipmptomatologiju u smislu vrtoglavica, zujanja u ušima, trnjenja lica… Sigruno da ova simptomatologija ne mora biti uzrokovana samo promenama kičme, ali je zato sigurno i to da je neophodno otići lekaru.
O bolu uopšte, pa i o bolu u leđima napisano je mnogo udžbenika, mnogo radova gde se pored ostalih,degenerativne promne kičme navode uzrokom ovih tegoba. A degenerativne promene su uzrok starenja, a složićemo se da starost nije bolest. Znaci starenja naše kičme vidljivi na RTG snimcima bez simptoma ne znače bolest, ali ipak, kako nauka kaže nose izvesni morbogeni potencijal. Degenerativne promene naše kičme su fiziološka, prirodna pojava, i priroda kao naš prijatelj trudi se da pri ovim procesima održi balans naše kičme. Istina je da degenerativne promene naše kičme nastaju veoma rano, međutim mi svojim ponašanjem možemo i te kako da proces starenja ne ubrzamo, da ga odložimo.
Da se ponovo vratimo centralnom delu našeg tela, kičmi. Iako su koštani segmenti osnovni činilac njene strukture koji joj daju čvrstinu i oslonac, da nema diskusa između pršljenova (elastičnih amortizera) i okolnih mišića, naša kičma ne mogla da odgovori funkciji koja joj je namenjena. A tako bitni, naši diskusi nemaju krvne sudove i hrane se pritiskom na krvne sudove oko diskusa. To znači da funkcija (pokret) kičme stimuliše njegovu ishranu. Ako se ona poremeti smanjuje se i ishrana i stvara mogućnost za razvoj degenerativnih promena u smislu biohemijskih i metaboličkih poremećaja. To znači da nepokretnost ili slaba pokretnost ne prija našoj kičmi. S druge strane i preterana aktivnost, truma, mikrotrauma loše utiču na nju. Pored diskusa nikako ne smemo zaboraviti okolne mišiće kičme koji čine prirodni mider trupa kako u uspravnom položaju tako i pri pokretima. Ima ih gotovo 140. Ako pokret zamenimo, recimo dugim sedenjem moramo znati da pri tom najveći deo opterećenja trpi IV-ti, i još više V-ti lumbalni pršljen gde najčešće i srećemo degenerativne promene.
Pa da se vratimo modernom čoveku koji dugo sedi, lišava se čak i najblagotvornije pirodne vežbe, hoda, ne koristi svoje mišiće, nema vremena pa se neredovno hrani, gojazan je. Sve ovo slabi mišićni mider trupa i upravo zato nekada usled „banalnog pokreta trupa ili naglog saginjanja, nekada kašlja, kijanja usled unutrašnje napetosti mišića, javlja se jak bolni grč.
U praksi danas pored deformiteta kičme sve su učestajije i promene na diskusima kod mladih i od 15-tak godina. Kada pred sobom imate petnaestogodišnjaka prvo na šta pomislite je posturalna bol, zbog loše posture, držanja i produženog stresnog stanja pre svega u mekim tkivima, ali nažalost nije uvek tako. Zato je savet uvek reagovati na prve bolne senzacije, jer se nekada može samo savetom, vežbom izbeći mnogo veći problem. Usled statičkih poremećaja kičma trpi stalno neravnomerno opterećenje koje ubrzava razvoj degenerativnih promena zbog stalnog pritiska u pojedinim delovima pokretnog kičmenog segmenta. Zato efekti lošeg držanja dugoročno, mogu biti štetni i isto tako teški kao i efekti povrede. U odrasloj dobi bol u leđima može biti uzrokovan dugotrajnim sedenjem u pogrešnom, nefiziološkom položaju, koje neke osobe usvoje, a nisu svesne da to može biti uzrok bola u leđima. Ono čemu obraćamo malo pažnje jesu faset zglobići, jer su pokreti kičme određeni ovim strukturama, ligamnetarnim ograničenjima i neuromuskularnim strukturama. Da bi se omogućili bezbolni, slobodni pokreti dnevnih aktivnosti ova se ograničenja moraju poštovati. Iz svega ovoga sledi zaključak da „pogrešna biomehanika“ pri radu u sportu može da dovede do bola ili „da povredi leđa“. Zato uvek treba ponoviti koliko je bitno reagovati na prvi atak bola. Nekada samo radom kiropraktora može se izbeći pravi, ozbiljan problem, jer gle čuda, kiropraktika se radi i preventivno.
Osobe koje dozvole loše držanje tokom života, kako proces starenja napreduje postaju savijeni, pogureni. Kada od njih tražimo da isprave leđa ili okrenu glavu, oni to nisu u stanju da urade, i u takvim prilikama možemo pomisliti da se radi o „normalnom procesu starenja“. Međutim i ovde je reč o vidljivim lošim efektima lošeg držanja, jer kako vreme prolazi, ako se ne popravi, loše držanje uzrokuje strukturne promene.
Bol je naš prijatelj i kada se oglasi uvek ga moramo potovatitruditi se da nađemo uzrok, a ne čekati da bol sama prođe.
U periodu jeseni o svojoj kičmi i te kako moramo povesti računa, jer je to period spremanja zimnice, dugog sedenja, period radova na njivi u polju. To se posebno odnosi na osobe koje su već imale određenih tegoba sa svojom kičmom. Od svojih lekara sigurno je da su već dobili određene savete ali ako u toku bilo koje od svojih aktivnosti osete tegobe moraju prekinuti rad i javiti se lekaru.
I na kraju, da li i klima, izlaganje rashlađenu, utiče na ove tegobe. Delom da. Još je Hipokrat upozorio na delovanje klimatskih ćinioca (temperatura, atmosferski pritisak, sunčani zraci, vetar, kosmičko zračenje, čađ, dim, smog). Sigurno je da klimatski uslovi koji remete proces termoregulacije našeg organizma mogu dovesti do niza biohemijskih promena i do određenih patoloških reakcija, ali opet zavisno od stanja organizma. O klimi na globalnom nivou već neko brine, a mi brinimo o svom zdravlju.
