Koksartroza je degenerativno stanje zgloba kuka. Artroze su, inače degenerativna oboljenja zglobova, bolest koja sporo napreduje a njena glavna klinička obeležja su bolovi vezani za upotrebu zgloba, ukočenost zglobova pri prvim pokretima nakon mirovanja i smanjenje obima pokreta zglobova.
Kuk je jedan od najvećih i najstabilnijih zglobova tela. On je centralni zglob koji spaja trup sa donjim ektremitetima. Po svojim morfološkim karakteristikama pokretan je u svim smerovima, pa iako veoma pokretljiv, pri hodu je njegova pokretljivost relativno prosta. Da bi svoju funkciju statike i dinamike održao potrebna je kongruentnost zglobnih površina (dobar kontakt, dodirivanje, što podrazumeva dobar anatomski odnos koštanih segmenata krova acetabuluma i pravca vrata butne kosti). Ako nema kongruentnosti zglobnih površina dolazi do promene biomehanike i uslova za razvoj i pojavu osteoartroze. Inače, uzrok nastanka degenerativnih promena pa i artroze zgloba kuka nije do kraja rasvetljen. Artroza zgloba kuka je ujedno i najviše proučavana artroza i iz mnogo razloga zauzima posebno mesto.
Koksartroza je relativno česta i po nekim statistikama prisutna kod oko 4% odrasle populacije srednje i starije dobi. Može se javiti kao primarna koja nastaje na nepromenjenom zglobu kuka i sekundarna koja nastaje kao posledica poremećenih biomehaničkih procesa kod recimo urođenog iščašenja zgloba kuka, Pertesove bolesti, nakon preloma butne kosti (kod loše sraslih preloma itd.).
Sva dosadašnja znanja ukazuju na dva glavna načina nastanka artroze a najčešći je pojačano ili nepravilno mehaničko opterećenje zgloba. Mehaničke sile oštećuju normalnu hrskavicu u toku pojačanog mehaničkog pritiska ili nepravilno raspoređenog pritiska koncentrisanog na deo površine zgloba.
Najvažnije je raspoznati koksartrozu u najranijem stadijumu i uvek se truditi i insistirati na raspoznavanju prelaza preartrotičnog u rani stadijum artroze. Koksartroza inače počinje veoma atipičnom simptomatologijom, pa neki autori smatraju da koksartroza i nema početak. Prvi znaci mogu biti umor i popuštanje snage noge kao i veoma diskretni bolovi koji se javljaju pri dužem opterećenju i hodu. Takvi bolovi se nakon opterećenja vrlo brzo smiruju. Nekada to mogu biti tegobe nakon jutarnjeg ustajanja, pri prvim pokretima, u toku stajanja, hoda i za vreme fizičkog rada. Bolovi su lokalizovani u preponi, ali i u sedalnoj (glutealnoj) regiji a mogu se širiti duz nadkolenice ili biti lokalizovani u kolenu. Ako su bolovi lokalizovani u kolenu najčešće se manifestuju bolovima u medijalnom, unutrašnjem kondilu femura (unatrašnja strana kolena). Lokalizacija bola se može menjati, nekada su bolovi prisutni samo pri hodu po neravnom terenu, hodu uz stepenice ili pri dužem stajanju na jednom mestu. Vremenom tegobe su češće i jače. U ranoj fazi klinički se zapaža samo laka ograničenost pokretljivosti u kuku. Na RTG snimku se može naći lako suženje zglobne pukotine. U drugom stadijumu koksartroze tipična je bol u početku opterećenja nakon mirovanj, bol pri opterećenju je stalna, javljaju se bolovi pri pokretima u zglobu, nekada čak bol i u mirovanju kao i noćna bol. U ovom stadijumu može se javiti šepanje i može doći do fleksionog položaja kolena (savijanje), fleksija kuka može biti očuvana, ali je rotacija smanjena. Razvija se fleksiona kontraktura, stvarno ili prividno skracenje noge. Hod je sve usporeniji, noga je kraca a gornji deo kičme se spušta. Bolesnicima je teško da sede na niskoj stolici, javljaju se teškoce pri obuvanju cipela. Noga je prividno skraćena, a skraćenje se kompenzuje povećanjem lumbalne lordoze, isturanjem karlice put napred. Bolesnicima je otezan i čitav niz pokreta potrebnih u svakodnevnim aktivnostima, jer bol koji se javlja pri pokretu u oštecenom zglobu izaziva protektivni (zaštitni) spazam mišica, pa bolesnik voljno imobiliše bolni zglob. Treći ili konačni stadijum karakterišu stalni bolovi i velika ograničenost pokreta u zglobu kuka i izrazite RTG promene. Ograničen pokret (kontraktura) u zglobu liči na ankilozu (ukočenje zgloba), mada prave ankiloze zgloba kod koksartroze nema.
Zbog ovako narušene biomehanike, spuštanja karlice, „skracenja noge“, (u oko polovine pacijenata kao teška komplikacija) javlja se obostrana koksartroza.Po pravilu ne javlja se istovremeno u oba zgloba kuka, već u različitim vremenskim intervalima.
Danas u praksi veliki broj pacijenata sa jednostranom ili obostranom koksartrozom ima bolove i promene i u lumbalnom delu kicme, i to sa simtomatologijom viših segmenata L2,3,4 –rentgenološki.
S obzirom na anatomsku i funkcionalnu povezanost ovih zona, ne smemo ih nikada izdvajati ni u dijagnostici a ni terapijski. Kod odredjivanja terapije uvek treba pokriti obe zone, jer su obe, posebno lumbalni deo, funkcionalno bitne. Kod ovih pacijenta nema zapravo pravih parametara kojima bi utvrdili koja je promena primarno nastala.
Danas ne postoji lečenje koje moze da izmeni, zaustavi ili preokrene procese koji su osnova za nastajanje degenerativnih promena zglobova. Opsezna proučavanja suštine nastajnaja i razvoja artroze, bude nadu u razvoj specifičnog lečenja koje će zaustaviti i popraviti degenarativna oštećenja. Do tada nam ostaje niz mera i postupaka kojima možemo da smanjimo tegobe obolelog, popravimo funkciju zgloba i poboljšamo kvalitet života. Fizikalna terapija ima za cilj da smanji bol, ukočenost zgloba, spazam mišića, kao i jačanje mišića i okolozglobnih tkiva radi „učvršćivanja „ zgloba. Pored fizikalnih procedura (terapija laserom, laseropunktura, magnetoterapija, interferentne struje…) važnu ulogu ima rasterećenje kičme intermitentnom trakcijom koja će rasterećenjem lumbalnog dela kičme „rasteretiti“ i zglob kuka. Pored intermitentne trakcije u terapiji obe zone (lumbalnog dela kičme, karlice, kuka), važnu ulogu ima kiropraksa, manuelna mobilizacija mekog tkiva lumbalne regije, deblokada apofizarnih zglobova, akupresura…
Razna pomagala, štap, ulošci u cipelama… mogu značajno olakšati kretanje i smanjiti rizik povreda, popraviti biomehaniku i usporiti dalje napredovanje artroze.
