Kiropraktika je mehanoprocedura i prestavlja ručno korigovanje položaja zglobova, ili u narodu poznata kao “ručno nameštanje izmeštenih zglobova”. Kiropraktika spada u manipulativne tehnike za koje se znalo pre više hiljada godina, što se vidi još iz biblijskih priča. Nameštanje kostiju i zglobova spada u tradicionalne postupke.
Od Hipokrata preko srednjevekovnih i renesansnih lekara postupci se nisu menjali. Prve manipulacije rađene su tada na osnovu sličnosti sa kostima i zglobovima životinja. Međutim kao profesija kiropraktika je krenula 1895. god. u Americi u Devenportu, kada je izvesni g-din. Daniel Palmer uočio vezu između izmeštenog pršljena i gluvoće svog domara. Naime, nakon ručnog nameštanja izmeštenog pršljena sluh domara se odmah bitno popravio. Nakon toga je 1897. god. osnovana i prva škola kiropraktike nazvana po Palmeru – Palmerova škola. Tada je kiropraktika i dobila ime, izvedeno iz reči chiros-ruka, praxis-raditi, što bi značilo uraditi rukom.
Koreni današnje kiropraktike nalaze se u tradicionalnoj kineskoj medicine, prema kojoj struktura svakog tela određuje njegovu funkciju. Ukoliko dođe do promene strukture, dolazi do blokade, bloka, i na tom mesti bloka do prekida toka životne energije i do pojave bolesti.
Zadatak kiropraktora je da uoči blok, da ga manipulativnom tehnikom otkloni, samim tim otkloni energetski blok na određenom nivou, te da se nakon toga telu pruži mogućnost da organizam otpočne prirodni proces samoizlečenja.
Do pre 80-tak godina kiropraktika nije smatrana naučnom metodom lečenja, ili zbog neobaveštenosti, ili činjenice da su se kiropraktikom bavili zdravstveno neobrazovani ljudi. Tek pre 40-tak godina od kada se kiropraktikom bave medicinski obrazovani ljudi, desile su se velike promene unutar kiropraktike kao profesije, a promenio se i odnos zdravstvenog sistema prema njoj. Danas se uloga kiropraktike u tretmanu bola u vratu, krstima, zatim kod muskuloskeletnih poremećaja ne može negirati. Najviše sredstava izdvojeno je za proveru efikasnosti kiropraktike u tretmanu lumbalnog sindroma. Kiroparktika je u odnosu na druge metode najefikasnija u tretmanu diskus hernie u lumbalnom delu kičme.
Ako postoji diskus hermia, protruzija ili prolaps, ove promene dovode do pritiska na koren nerva, dovodeći zatim do neuro endokrino patofiziološkog odgovora, odnosno do lučenja tkivnih hormona koji deluju na okolna tkiva dajući određene simtome, a prevashodno simptom bola, koji je kod diskus hernie veoma jakog intenziteta. Diskus hernia se najčešće javlja dorsolateralno, prema intervertebralnom otvoru, ili ređe dorsomedialno prema kičmenom kanalu. Svaka herniacija dovodi do mikrosubluksacije apofiznih zglobova odgovarajućeg segmenta. Bliski kontakt apofiznih zglobova sa nervnim korenom u predelu intervertebralnog otvora, takođe objašnjava nastanak iritacije (draženja), Ili kompresije (pritiska) na koren. Manuelna mobilizacija kičmenog stuba primenjuje se ovde kao primarna metoda u akutnom stadijumu bolesti. Pored manuelne mobilizacije mekog tkiva lumbalne regije, deblokade apofizarnih zglobova, deblokade sakroiliakalnih zglobova, repozicije pomerenog pršljena, neophodna je i antizapaljenska terapija.
Pored diskus hermie, subluksacije intervertebralnoh zglobova, koje mogu biti uzrok akutnog bola u leđima, i to mnogo češće nego diskus hernia su terapija izbora rada kiropraktora. Stručnost i veština kiropraktora ovde može biti efikasnija od upotrebe lekova. Terapija izbora rada kiropraktora je i milimetarsko izmeštanje prvog vratnog pršljena – atlasa, koga pored mikrotrauma, trauma, mogu izmestiti okolni mišići usled lošeg držanja, stresa…
Uvek treba napomenuti da je rad kiropraktora samo početni impuls na putu izlečenja. Pored kiropraktike tu su i fizikalne procedure, a kasnije i program vežbi.
Pre svakog tretmana kiropraktora mora se postaviti sigurna dijagnoza pregledom, RTG-om, nekada i NMR-om, laboratorijom…
Relativne kontraindikacije za rad kiropraktora su lokalne i sistemske bolesti zglobova, kostiju, mišića, pacijenti sa vaskularnim promenama, tumori i naravno uvek pri radu koristiti osnovni princip “prvo ne naškoditi” – primum non nocere.
